po nisajskim poljima

Crvena tempera

Marija… Marija… Marija…
Ko je Marija?

02/28,2011 Posted to Razno

Obučeš se u jesen
pa mene svlačiš
list po list…
dok ne ogolim cela
i onda oko mog tela
plešeš dok kopnim.

Tad zimu navlačiš žurno.
Severcem biješ i kidaš
preostalo granje moje
i halapljivo uzimaš
kao da je tvoje
što ostalo je.

U trenutku se stužiš.
Pa ti teško…
drhtiš od strasti i hladnoće.
I… lagano,
kao što cvet latice otvara,
sunčeve zrake iz sebe sijaš… danima.
Proleće budeš.
Malo kiše i toplote
i sve se, kao pod tepih
zatre – staro,
a novo se budi.
Nova vrelina i milina i…
ja bujam i zelenim.
Rastem kao visibaba ispod snega
i čekam, čekam, čekam…

Da leto vrelo obučeš,
da me tek onda svučeš – celu,
pa da po mom nagom telu – pišeš
priču o nama – usnama.

02/27,2011 Posted to Razno

Comments (45)

Mideja

O mom zmaju...

za Jovana s.s.:)

Nisu godine vazne. Vazan je put ~ kroz vreme.
Nekad u trenutku istinu spoznamo, a nekad milioni
godina dovoljni nisu. Nekad su bitne neke
druge ~ vremenske prilike: sneg, kisa, sunce
ili duga.
Ja cesto iza duge boravim…

Rekla mi je:
Uzmi kap vode. Okreni je prema Suncu.
Videces istinu.

Ne znam kako sam se u Prvobitnoj Zemlji nasla.
Mozda me san ophrvao, pa me poneo. Znam samo da
sam morala i da sam silnu zelju imala da
Cvet Vatre pronadjem, da ga desifrujem, da svako
Seme Mudrosti spoznam, pa da sve misterije svemira
i zivota otkrijem.
Bedan je covek u svoj zelji.

I lutala sam tom planetom Zmajeva mocnih i nju
sam srela.

Mideja ~ joj ime. Najmudrija i najjaca sa plamenom
tako beskrajnim i jakim da bi i tamu u svemiru mogla
da ugasi. A Cvet Vatre negovala je, zalivala i
cuvala od onog koji je greskom, jedno seme Mudrosti,
sto vlast izrodi, pojeo i… zastranio.

Sve me je pitala nezno ~ i ko sam i odakle sam
stigla, i sta zelim ~ mada je znala sve i bez mene.
A ja sam pricala, pricala, pricala…
Sve je shvatila. Jenim dahom vrelim, dahom nje same,
koja dobrotu i vrlinu nosi me ovila, a ja sam u ternu
na Cvet Vatre zaboravila…
I…

Rekla mi je:
Uzmi kap vode. Okreni je prema Suncu.
Videces istinu.

02/27,2011 Posted to Razno

Comments (34)

Horor... ili o nestajanju

A sad, nesto sasvim drugacije...

***

Lila je kao iz kabla. Bez prestanka. Dosadna i krupna. Zvali su ga
iz policije da je identifikuje. Glava mu je pucala po svim šavovima.
Hiljade pitanja prolazilo mu je kroz glavu. Ni jedan odgovor. Svih
ovih dana od kad se nije pojavila, nadao se. Sada je, izgleda, kasno!

Još jutros je pročitao u novinama da je lokalna lutalica pronašao, u
šumarku kraj jezera, beživotno telo nepoznate žene. Imala je
najmanje trideset uboda oštrim predmetom (predpostavlja se da je od
noža) svuda po telu, od kojih je 17 bilo u predelu srca i tri
slomljena prsta na desnoj ruci (palac, kažiprst i srednji). Nikakvih
dokumenata nije imala kod sebe. Bila je bez odeće, oblepljena
novinskim papirom. Čudno je bilo to što joj srce nije kucalo, a telesna
temperatura bila je normalna. Sve ga je bunilo. Verovao je da su
pogrešili i da će se brzo vratiti kući. I ona.

***

Soba u koju su ga uveli bila je bezbojna i samrtno hladna. Ležala je na
stolu prekrivena belim čaršavom. Otkrili su je i on… klimnuo je glavom.
U trenutku je, iznenađujući i sebe, kao iz bunara, progovorio:
- Mogu li na trenutak ostati sam sa njom?
Inspektro je izašao. Izgledala je kao da spava. Zračila je neobično.
Pružio je ruku, pomilovao je po licu i krenuo da je poljubi u čelo.
Otvorila je oči. Iskezila bele očnjake. Onda je osetio jak ugriz u
predelu vrata.

***

Inspektor se vratio u sobu. Zaprepašćen izraz lica. Osvrtao se oko
sebe. Ništa nije bilo kao kada je izašao. Na stolu je ležalo beživotno
telo muškarca. Glava mu je bila okrenuta na levu stranu, a na vratu je
imao dve ranice, kao od ujeda zmije.

***
Žene – nigde nije bilo.

***

Istraga tek sad može da počne!

undefined

02/26,2011 Posted to Horor

Comments (28)

Tattoo

Rekla je da je spremna za promenu.
Rekla je da i ja moram biti spreman.

U sobu sam ušao kao da mi je prvi put.
Delovala je prostranije i sterilno.
Valjda zbog beline zidova, nameštaja i
tog vakuuma koji sam osetio u trenutku.

Jedino se miris borio protiv novog talasa.
Bio je jak. I previše. Mirišljavi stapić
sandalovine slao je dimne signale – Beži!
ali ja sam slabo video. i jos slabije čitao.
ovih dana.

U ćošku lampa. Mala. Svetlost usmerena ka bojama života. u nedostatku života.
Zvuci daljine dozivali su me sa stola na kojem je bila postavljena minijaturna kopija slapova reke Krke.

Ona? Delovala je isto. S lica. Masku sam pravdao novim virusom AH1N1. Naličje je bilo nedostupno u ovom trenutku. Znam samo da sam osećao silu teže kreveta i… nje! ali sam samo stajao i čekao. Nju i njen prvi korak.

~Hoćeš žvaku? Imam viška jednu u ustima. rekla je dok me je gurala da sednem. Opkoračila me je i lagano pomilovala prstom po obrazu.

Spontano sam zažmurio.
~Ne, rekla je. Otvori oči. Hoću da me gledaš dok je dajem.

Otvorio sam oči. Skinula je masku. Na vrh jezika stavila je svoju omiljenu, winterfresh.
Ali… Ali… jezik!!! Bio je iscrtan, išaran, obojen, tetoviran…

~Dalje ćes morati sam, rekla je. A hoću tetovažu po celom telu.
I spolja i iznutra – aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa…………………….

Ipak je ona moja!

PS priča je inspirisana priloženom fotografijom jezičke tetovaže i svaka sličnost sa stvarnim ljudima i dogadjajima je namerno slucajna:)

02/25,2011 Posted to Razno

Comments (19)