po nisajskim poljima

• Pomoli se za ples trave,
  za jesenju kišnu kap,
  za pahulju belu, meku,
  za plahovitu, planinsku reku.
  
  Pomoli se za huk sove,
  za titraj leptirovog krila,
  za zov vuka samotnjaka,
  za krticu što viri iz mraka.
  
  Pomoli se za reč,
  za usnu što suzom krvari,
  za dušu što usnula plače,
  za misao što boli sve jače.
  
  Pomoli se za spas.
  Za ljubav pravu.
  Za nas.
  Da, za nas!
  I kreni, korakom putujućim,
  drugom stranom vasione.

Obećala sam Janakisu i evo me... ispunjavam. Nadam se da je tema - vedra:)))

„Zid je grafitu najbolji drug“

Ti nisi običan.
Ne!
Često nisi ni logičan.
Ne!

Uglavnom si neponovljiv.
Da!
Za mene neodoljiv.
Da!

Jer,
Kao da si živ.
Rasteš.
Kao da si div.
Bujaš.
Kao da si val.
Talasaš.

Nikada nisi siv.
Mada si nekada kriv.
Za osmeh što mi na lice izmamiš.
Za radost kojom moju dušu nahraniš.

Pratim kako te grade.
I čitam kao vesele balade.
Ponekad i njih vidim kako rade.
Vredne, kao udarne brigade.
I boje – cigle tvoje.

Menjaju ti odelo i lice.
(Neki bi rekli iz čiste dokolice.)
Dajući ti sebe na dlanu.
Pa u te poruke stanu
I
Političke parole jarke
I
Ljubavi nesrećne, a žarke
I
Neka šala sto posle kruži kao vic.

Heh!
Stvarno mi značiš.
Zidu iz grada.
Baš ti.
Tako si fit.
Dodje mi da i ja
na tebe isprskam
neki grafit.

PS Grafiti su čudo. Izdvajam neke zanimljive:

Da li je tačno da se mrak širi brzinom svetlosti?

Noć je bila toliko lepa da se jutro pojavilo iz čiste ljubomore!

Sat mi kasni, vaga pokazuje više, a ogledalo mi uopšte ne radi.

Bolje sex u pustinji nego pesak u krevetu.

Svako zašto ima svoje… JEBI GA!

Ako vam ide suviše lako, pogledajte bolje. Možda vam ide nizbrdo.

Nikad te neću zaboraviti, samo idi!
 

Inspired by Šuky...

Koračaš ulicom senki
koje se igraju
stranicama prošlosti.
Drumovi razvlače
tvoje misli
kao testo,
senke ih kovitlaju
poput vira
i raznose kao
prhnuti maslačak.

Sam si! Dozivaju te!
Bežiš im! Sakrivaju se!

Tražiš ih iza urušenih
zidova grada,
u senci maglovitih
maslinjaka,
u tragovima na
horizontu.
Uranjaš prste u penu
dubokih, najdubljih misli.
Stvarnost se dimi.

Našao si ih! Al’ ne čuju se!
Sa njima si! Al’ ne vide se!

Vešto te iz prikrajka
senka talasa
po pramenu kose skvasila,
vreme oprljila, pa zaledila.
Na tren! Rano je!!
Da kasnije ne može biti!!!

Gde si sad,
da me preko bola preneseš?
Bosonoga sam
po užarenom kamenju hodala
i sad ne mogu da ustanem.

Gde si sad,
da mi tabane ljubiš?
Povredila sam se, pa bih
da prodje ovaj
bol što peče i krvari.

Gde si sad,
da me za ruku uhvatiš
pa da za Alisom potrčimo
i da onda, kao Ludi Šeširdžija
svaki dan slavimo nerodjendan -
nas dvoje!

Gde si sad,
da me makar tačkom gadjaš,
pa da se u tu tačku pretvorim
sama,
da eksplodiram!
i da zelena livada,
što kraj reke sanja -
postanem.

Dunave,
Ti rajska reko,
ako jednim
treptajem koraka
uronim međ’ tvoje obale
hoćeš li me na tren
do edenskog vrta
odvesti,
da uzberem samo
jednu, rumenu
i sočnu,
od sna zlatnog jabuku
makar me posle
bar tri reinkarnacije
po kazanima svojim
vrtložio?

Možeš govoriti na svim jezicima
živim i mrtvim….
Možeš isčitati sve knjige
ikada napisane…
Možeš prepoznavati svaku ariju
davno zapisanu notama
na požutelom papiru…
Ali…
Ako titraj srca, ljubav što ima,
ne prepoznaš,
Ti si neuk čovek…

Eksplodirala mi hrabrost
na vrhu lastinog repa.
Razbijam dan i
razbacujem sitnice.
Kriva linija usta
menja pravce prostiranja.
Obogaljena suza je ljubi.
Snagom tuge njeni krajevi padaju.
Vetar im razvlači suprotnosti
dok ne postignu ravnotežu
ravnodušnosti i praznine,
sve do preokreta, do: „Neću!“
„Ništa!“ „Više!“ nije isto.
To nisam ja. Voštana je
kriva linija osmeha.
Daj! Probudi me!
To, zaista, nisam ja!
To je samo refleksija sna
preslikana u stvarnost.