Atanapotinija
- Antika…
O, damo božanska,
Atanapotinijo moćna,
Ti idejo večne
mudrosti i snage,
pravednog boja,
hoćeš li na tren
biti samo moja
pa da mi kažeš ~
Koja ga božica
sebi rodila
i koja ga muza
veštinom oplodila
i koje mu oko
u svitanje plamtelo
i koje mu znanje
istinom roptalo
pa ga u ranosvit
godine ove
meni pred noge
donelo!
Kaži Ateno,
kaži mi hitno
pa makar pauk
postala ~ ne bitno!
Jer Artemida mi se
baš čudno smeši
već neko vreme,
a krunu svoju
ka meni pruža.
Kaže mi ~
sta će ti ruža
kad mesec ovaj
tebi baš treba
pa da se vinete
do samog neba
i tamo onda
snove da tkate.
Al’ znaš i sama
kakva je ona…
zna da oplete
pa da zaplete
i onda ništa
od snova nema,
večna dilema
će da me bije
a ona – onda
da me ubije
zverima svojim.
