po nisajskim poljima

Tačno sam znala šta će se dogoditi kada sam je pozvala. Bilo je krajnje vreme da se neke stvari reše. Same od sebe nisu činile ništa. Mislila sam da je dovoljno da je samo povučem sa scene, ali njeno prisustvo osećalo se svuda i u svakoj pori. Iz apsolutne tišine pokretala je eroziju i činila da mi bude tesno tamo gde nije bilo potrebe.

Susret je bio očekivano leden. Razgovor koji smo vodile pogledima mogao je potrajati. Uvek je imala dovoljno razloga da mi njima objasni kako mi treba. Ona! Baš takva! Morala sam da preuzmem inicijativu.

Otrov iz prstena blago je zapenušao vino u čaši. Nije se bunila. Znala je da je ovoga puta njeno vreme iscurelo kao saharski pesak kroz prste. Mirno je uzela čašu u ruku, podigla je u znak pozdrava, klimnula glavom uz reči: Cheers! We drink to that… popila naiskap i – nestala…

Soba je bila u
totalnom haosu.
Jedna stolica,
oslonjena o
sopstvenu
nestabilnost,
stajala je
do vrata,
dok se druga
borila sa
idejom o
njoj kao
kraljevskoj
fotelji.
Noćni ormarić
klepetao je
fijokom,
pozivajući
na red.
Niko ga
nije čuo.

Mesečeva prašina
probijala se
kroz žaluzine,
ocrtavajući
u tvom oku
liniju sna
u kojem ti
baš ništa
oko tebe
nije smetalo,
osim odraza
mog nagog tela
u ogledalu.
s i m e t r i j a
n e m o g u ć e g
u kojoj si
prepoznao muziku
jedne davno
napisane priče,
jednog znaka i
jednog koraka,
nesigurnog,
u noći.

Svlačiš beli
čaršav sa
kreveta.
Prekrivaš
ogledalo.
Zašivaš
simetriju.
Nestajem u
neskladu…

sobe. 

Večno je proleće u meni sada
ko da sam opet tako mlada
šetamo ulicama najlepšeg grada
na mojoj kosi, ovlaš naslonjena, tvoja brada.

Na nebu, visoko, Mesec se smeši
gledaš me mazno i kažeš: Hajde, zapleši!
a ruka tvoja pantljike dreši
u meni ~ sve se kostreši.

Miluješ moje grudi i bedra
ja nežno ljubim tvoja nedra
i ova pesma bila bi vedra
da nema strasti što širi jedra.

Jutro je tiho. U zraku umor.
Biće da smo začeli tumor
proleća našeg.

PS Sad imam dilemu, pa da Vas pitam:)
Ko piše, zna, da dok ispisuje ili teče ko reka ili se mučiš do veka. A ja sam je ovako privela kraju, u dahu, ali kad je pročitah, nešto mi ovaj tumor izaziva graju u glavi, te zamolih sebe da da stihove poslednje promenim zarad milote. Eh, izadjem sama sebi u susret i napišem onda ovako:

Jutro je tiho. Umor u zraku.
Jos smo u onom noćašnjem mraku.
Dišemo skupa!

E, sad, kome se sta više svidja:)
A možete i da glasate putem SMS-a ovako:
Ukucate
predlog razmak 1 ili
predlog razmak 2
i pošaljete na
„#$%* vazi za sve mreže:-)))
 

Treba mi reka
beskrajna i daleka
u koju ću da smestim:
dva izgubljena svemira,
dve zagrljene obale,
dva daha otežala od uzdaha
i samo jedan par iznošenih cokula
pažljivo odabranih i uredno neizuvenih,
flekavih od rdje i mirisnih od putovanja,
da u njima skrijem jedan rekvijem i jednu tišinu.

~ Hajde da pričamo o slobodi.
- Zar opet?
~ Što da ne. Toliko toga nismo stigli da kažemo.
- Ne mogu. Ljubio bih te!
~ From u „Bekstvu od slobode“ govori o čoveku koji hodajući putevima znanja, napredovanjem i socijalizacijom, postaje nesiguran, razvijajući u sebi osećanje nemoći i beznačajnosti. Zapravo, postaje okovan slobodom i…
- Dosta tog Froma. Kakve on veze ima sa ljubljenjem?
~ Naravno da ima. Moraš biti slobodan „za“ da bi ljubio…
- Ali, ja jesam slobodan. I, zar te ne ljubim…mhmh
~ Ne uskači mi u reč! Kako si počeo, ponovo ćemo završiti pričajući o tebi.
- Pa šta?
~ Ništa. I to je pitanje slobode. Izbor teme.
- A zar Pekić u „Atlantidi“ ne kaže da je sloboda moguća samo izvan razuma, u ludilu?
~ Kaže. Jel ti sad opravdavaš to svoje ponašanje da bi me ljubio ludački?
- Da.
~ Hajdemo onda o ljubavi.
- I tu smo priču pričali. Često. Pridji.
~ Hoću. Prićiću. Jer From u „Umeću ljubavi“ kaže da voleti nekog znači voleti ga baš onakvog kakav taj neko jeste, sa svim njegovim manama i vrlinama…
- Ti i tvoj From. Već me hvata jeza od misli o… ljubljenju…
~ Hmhmm! Hajde! Ljubi me onda!