po nisajskim poljima

Tačno sam znala šta će se dogoditi kada sam je pozvala. Bilo je krajnje vreme da se neke stvari reše. Same od sebe nisu činile ništa. Mislila sam da je dovoljno da je samo povučem sa scene, ali njeno prisustvo osećalo se svuda i u svakoj pori. Iz apsolutne tišine pokretala je eroziju i činila da mi bude tesno tamo gde nije bilo potrebe.

Susret je bio očekivano leden. Razgovor koji smo vodile pogledima mogao je potrajati. Uvek je imala dovoljno razloga da mi njima objasni kako mi treba. Ona! Baš takva! Morala sam da preuzmem inicijativu.

Otrov iz prstena blago je zapenušao vino u čaši. Nije se bunila. Znala je da je ovoga puta njeno vreme iscurelo kao saharski pesak kroz prste. Mirno je uzela čašu u ruku, podigla je u znak pozdrava, klimnula glavom uz reči: Cheers! We drink to that… popila naiskap i – nestala…

Soba je bila u
totalnom haosu.
Jedna stolica,
oslonjena o
sopstvenu
nestabilnost,
stajala je
do vrata,
dok se druga
borila sa
idejom o
njoj kao
kraljevskoj
fotelji.
Noćni ormarić
klepetao je
fijokom,
pozivajući
na red.
Niko ga
nije čuo.

Mesečeva prašina
probijala se
kroz žaluzine,
ocrtavajući
u tvom oku
liniju sna
u kojem ti
baš ništa
oko tebe
nije smetalo,
osim odraza
mog nagog tela
u ogledalu.
s i m e t r i j a
n e m o g u ć e g
u kojoj si
prepoznao muziku
jedne davno
napisane priče,
jednog znaka i
jednog koraka,
nesigurnog,
u noći.

Svlačiš beli
čaršav sa
kreveta.
Prekrivaš
ogledalo.
Zašivaš
simetriju.
Nestajem u
neskladu…

sobe. 

Večno je proleće u meni sada
ko da sam opet tako mlada
šetamo ulicama najlepšeg grada
na mojoj kosi, ovlaš naslonjena, tvoja brada.

Na nebu, visoko, Mesec se smeši
gledaš me mazno i kažeš: Hajde, zapleši!
a ruka tvoja pantljike dreši
u meni ~ sve se kostreši.

Miluješ moje grudi i bedra
ja nežno ljubim tvoja nedra
i ova pesma bila bi vedra
da nema strasti što širi jedra.

Jutro je tiho. U zraku umor.
Biće da smo začeli tumor
proleća našeg.

PS Sad imam dilemu, pa da Vas pitam:)
Ko piše, zna, da dok ispisuje ili teče ko reka ili se mučiš do veka. A ja sam je ovako privela kraju, u dahu, ali kad je pročitah, nešto mi ovaj tumor izaziva graju u glavi, te zamolih sebe da da stihove poslednje promenim zarad milote. Eh, izadjem sama sebi u susret i napišem onda ovako:

Jutro je tiho. Umor u zraku.
Jos smo u onom noćašnjem mraku.
Dišemo skupa!

E, sad, kome se sta više svidja:)
A možete i da glasate putem SMS-a ovako:
Ukucate
predlog razmak 1 ili
predlog razmak 2
i pošaljete na
„#$%* vazi za sve mreže:-)))
 

Marija… Marija… Marija…
Ko je Marija? 

 (Dalje)

Sav si mi kao godišnja doba.

Obučeš se u jesen
pa mene svlačiš
list po list…
dok ne ogolim cela
i onda oko mog tela
plešeš dok kopnim.

Tad zimu navlačiš žurno.
Severcem biješ i kidaš
preostalo granje moje
i halapljivo uzimaš
kao da je tvoje
što ostalo je.

U trenutku se stužiš.
Pa ti teško…
drhtiš od strasti i hladnoće.
I… lagano,
kao što cvet latice otvara,
sunčeve zrake iz sebe sijaš… danima.
Proleće budeš.
Malo kiše i toplote
i sve se, kao pod tepih
zatre – staro,
a novo se budi.
Nova vrelina i milina i…
ja bujam i zelenim.
Rastem kao visibaba ispod snega
i čekam, čekam, čekam…

Da leto vrelo obučeš,
da me tek onda svučeš – celu,
pa da po mom nagom telu – pišeš
priču o nama – usnama.

 O mom zmaju...

za Jovana s.s.:) 

Nisu godine vazne. Vazan je put ~ kroz vreme.
Nekad u trenutku istinu spoznamo, a nekad milioni
godina dovoljni nisu. Nekad su bitne neke
druge ~ vremenske prilike: sneg, kisa, sunce
ili duga.
Ja cesto iza duge boravim…

Rekla mi je:
Uzmi kap vode. Okreni je prema Suncu.
Videces istinu.

Ne znam kako sam se u Prvobitnoj Zemlji nasla.
Mozda me san ophrvao, pa me poneo. Znam samo da
sam morala i da sam silnu zelju imala da
Cvet Vatre pronadjem, da ga desifrujem, da svako
Seme Mudrosti spoznam, pa da sve misterije svemira
i zivota otkrijem.
Bedan je covek u svoj zelji.

I lutala sam tom planetom Zmajeva mocnih i nju
sam srela.

Mideja ~ joj ime. Najmudrija i najjaca sa plamenom
tako beskrajnim i jakim da bi i tamu u svemiru mogla
da ugasi. A Cvet Vatre negovala je, zalivala i
cuvala od onog koji je greskom, jedno seme Mudrosti,
sto vlast izrodi, pojeo i… zastranio.

Sve me je pitala nezno ~ i ko sam i odakle sam
stigla, i sta zelim ~ mada je znala sve i bez mene.
A ja sam pricala, pricala, pricala…
Sve je shvatila. Jenim dahom vrelim, dahom nje same,
koja dobrotu i vrlinu nosi me ovila, a ja sam u ternu
na Cvet Vatre zaboravila…
I…

Rekla mi je:
Uzmi kap vode. Okreni je prema Suncu.
Videces istinu.

Rekla je da je spremna za promenu.
Rekla je da i ja moram biti spreman.

U sobu sam ušao kao da mi je prvi put.
Delovala je prostranije i sterilno.
Valjda zbog beline zidova, nameštaja i
tog vakuuma koji sam osetio u trenutku.

Jedino se miris borio protiv novog talasa.
Bio je jak. I previše. Mirišljavi stapić
sandalovine slao je dimne signale – Beži!
ali ja sam slabo video. i jos slabije čitao.
ovih dana.

U ćošku lampa. Mala. Svetlost usmerena ka bojama života. u nedostatku života.
Zvuci daljine dozivali su me sa stola na kojem je bila postavljena minijaturna kopija slapova reke Krke.

Ona? Delovala je isto. S lica. Masku sam pravdao novim virusom AH1N1. Naličje je bilo nedostupno u ovom trenutku. Znam samo da sam osećao silu teže kreveta i… nje! ali sam samo stajao i čekao. Nju i njen prvi korak.

~Hoćeš žvaku? Imam viška jednu u ustima. rekla je dok me je gurala da sednem. Opkoračila me je i lagano pomilovala prstom po obrazu.

Spontano sam zažmurio.
~Ne, rekla je. Otvori oči. Hoću da me gledaš dok je dajem.

Otvorio sam oči. Skinula je masku. Na vrh jezika stavila je svoju omiljenu, winterfresh.
Ali… Ali… jezik!!! Bio je iscrtan, išaran, obojen, tetoviran…

Ti ne moras nista da kazes.
Dovoljno je da zazmurim i da te osetim.

 Na daljinu.