po nisajskim poljima

• ~Sećaš li se kako smo bosi trčali po
  pesku dok nas je svetlost zvezdane noći
  obasjavala?
  
  ~ Sećam se.
  
  ~Jel ti bilo lepo?
  
  ~ Jeste.
  
  ~Sećaš li se kako smo prste preplitali
  i u oči se gledali duuugo, dok je kiša
  pljuštala u nama?
  
  ~ Sećam se.
  
  ~Jel ti bilo lepo?
  
  ~ Prelepo.
  
  ~Sećaš li se dana kada se rodila i kako
  smo joj, blesavi od sreće, pevali ~ našoj
  princezi?
  
  ~ Sećam se.
  
  ~Jel ti bilo lepo?
  
  ~ Najlepše.
  
  ~Pa, što me onda budiš iz NAŠEG sna???

Kao gusta magla
gusto se oko mene svio
n e ž i v o t.
Jutarnji minuti
otkapljuju nepomični
sa zadrškom beskraja.
Pitam se
Zašto ne nestane ljubav,
kad ne može da se otelotvori
u zagrljaju?
I zašto u dugoj noći
doziva sećanje,
vriskom deteta
nestalog u gužvi?
I…
Sretnu li se duše naše,
m a j k o,
bar ponekad,
iznad duge,
podno horizonta,
tako živog
tvog neživota?

• U ljubavi -
  možda je tako teška reč.
  Izvezena nitima nade,
  uramljena prahom
  ništavnosti,
  simetrično odzvanja
  po obodima čežnje
  i dodirima daljine.
  A, opet kažem:
  Možda to nije kiša.
  Možda su to samo zvezde
  koje padaju po meni.
  Možda je to Mesec u noći,
  grubo se igrajući sa mnom,
  suzu od bola na trenutak
  pustio, pa me skvasio.
  A, opet pomislim:
  Možda će svanuti nova noć,
  Možda ćeš jednom meni doć
  Možda ćemo ka vodi zajedno poć,
  Možda…
  Možda je tako teška reč!

• Pomoli se za ples trave,
  za jesenju kišnu kap,
  za pahulju belu, meku,
  za plahovitu, planinsku reku.
  
  Pomoli se za huk sove,
  za titraj leptirovog krila,
  za zov vuka samotnjaka,
  za krticu što viri iz mraka.
  
  Pomoli se za reč,
  za usnu što suzom krvari,
  za dušu što usnula plače,
  za misao što boli sve jače.
  
  Pomoli se za spas.
  Za ljubav pravu.
  Za nas.
  Da, za nas!
  I kreni, korakom putujućim,
  drugom stranom vasione.

~ Kažeš mi: Zašto?
- Da. Pitam te: Čemu?
~ Mora li da postoji razlog?
- Za mene uvek. U svemu. Razumeš?
~ Da. Razumem. Ali, može li bar ponekad: Bez razloga? Tek onako! Iz dosade? Da se popuni vreme.
- Može. Ali, teško da izađe na dobro. Uvek zaškripi. Preilikasnije.
~ A trenutak međuvremena? Zar nije dovoljan taj trenutak bezzašto?
- Jeste. Dovoljan je, ali samo tom trenutku. Kad prođe, postaje besmislen.
~ A ja volim besmislenesmislove i u međuvremenu i posle.
- Onda nek bude…

Obećala sam Janakisu i evo me... ispunjavam. Nadam se da je tema - vedra:)))

„Zid je grafitu najbolji drug“

Ti nisi običan.
Ne!
Često nisi ni logičan.
Ne!

Uglavnom si neponovljiv.
Da!
Za mene neodoljiv.
Da!

Jer,
Kao da si živ.
Rasteš.
Kao da si div.
Bujaš.
Kao da si val.
Talasaš.

Nikada nisi siv.
Mada si nekada kriv.
Za osmeh što mi na lice izmamiš.
Za radost kojom moju dušu nahraniš.

Pratim kako te grade.
I čitam kao vesele balade.
Ponekad i njih vidim kako rade.
Vredne, kao udarne brigade.
I boje – cigle tvoje.

Menjaju ti odelo i lice.
(Neki bi rekli iz čiste dokolice.)
Dajući ti sebe na dlanu.
Pa u te poruke stanu
I
Političke parole jarke
I
Ljubavi nesrećne, a žarke
I
Neka šala sto posle kruži kao vic.

Heh!
Stvarno mi značiš.
Zidu iz grada.
Baš ti.
Tako si fit.
Dodje mi da i ja
na tebe isprskam
neki grafit.

PS Grafiti su čudo. Izdvajam neke zanimljive:

Da li je tačno da se mrak širi brzinom svetlosti?

Noć je bila toliko lepa da se jutro pojavilo iz čiste ljubomore!

Sat mi kasni, vaga pokazuje više, a ogledalo mi uopšte ne radi.

Bolje sex u pustinji nego pesak u krevetu.

Svako zašto ima svoje… JEBI GA!

Ako vam ide suviše lako, pogledajte bolje. Možda vam ide nizbrdo.

Nikad te neću zaboraviti, samo idi!
 

Inspired by Šuky...

Koračaš ulicom senki
koje se igraju
stranicama prošlosti.
Drumovi razvlače
tvoje misli
kao testo,
senke ih kovitlaju
poput vira
i raznose kao
prhnuti maslačak.

Sam si! Dozivaju te!
Bežiš im! Sakrivaju se!

Tražiš ih iza urušenih
zidova grada,
u senci maglovitih
maslinjaka,
u tragovima na
horizontu.
Uranjaš prste u penu
dubokih, najdubljih misli.
Stvarnost se dimi.

Našao si ih! Al’ ne čuju se!
Sa njima si! Al’ ne vide se!

Vešto te iz prikrajka
senka talasa
po pramenu kose skvasila,
vreme oprljila, pa zaledila.
Na tren! Rano je!!
Da kasnije ne može biti!!!

Kada me sutra budeš ljubio
učini to polako,
ali dovoljno strasno
da ispiješ iz mene sve
i suzu i tugu
i osmeh i radost
i…
život!

jer…
šta će mi on bez tebe prekosutra.

Veceras sam iznenadjujuce radosna.
Sanjarim kraj otvorenog prozora.
Plavetnilo Meseca ogleda se u tvojim ocima.
Na trenutak te okrznem kraickom levog oka.
Zaboravljam na Mesec. Prestajem da sanjarim.
Zelja se budi. Postaje jaka. Dozivam te!
Hajde da se igramo!

PS Molim izabrane blogere da nastave igru:)))

reči:leteći ćilim, misao, oaza, zvezda padalica, beskraj

blogeri: Talas, tanjana, stepskivuk, anaM, krilaandjela