po nisajskim poljima

Dunave,
Ti rajska reko,
ako jednim
treptajem koraka
uronim međ’ tvoje obale
hoćeš li me na tren
do edenskog vrta
odvesti,
da uzberem samo
jednu, rumenu
i sočnu,
od sna zlatnog jabuku
makar me posle
bar tri reinkarnacije
po kazanima svojim
vrtložio?

Možeš govoriti na svim jezicima
živim i mrtvim….
Možeš isčitati sve knjige
ikada napisane…
Možeš prepoznavati svaku ariju
davno zapisanu notama
na požutelom papiru…
Ali…
Ako titraj srca, ljubav što ima,
ne prepoznaš,
Ti si neuk čovek…

Eksplodirala mi hrabrost
na vrhu lastinog repa.
Razbijam dan i
razbacujem sitnice.
Kriva linija usta
menja pravce prostiranja.
Obogaljena suza je ljubi.
Snagom tuge njeni krajevi padaju.
Vetar im razvlači suprotnosti
dok ne postignu ravnotežu
ravnodušnosti i praznine,
sve do preokreta, do: „Neću!“
„Ništa!“ „Više!“ nije isto.
To nisam ja. Voštana je
kriva linija osmeha.
Daj! Probudi me!
To, zaista, nisam ja!
To je samo refleksija sna
preslikana u stvarnost.

Слушам од јутрос и бележим:

- Лепа си!

- Мислиш?! И са овим трећим оком што ми са чела свет гледа
и са ове две руке што ми под мишкама расту?!

- Да, лепа си!

- Хех! А што ми је краћа десна нога и што ми леви кук
на десној страни?!

– Ма, лепа си, бре!

- Невероватно! Не смета ти што по седам прстију на свакој
руци имам и сто ми међ’ ножним кожица израсла?!

- Ух! Кад кажем лепа, мислим лепа – мени!

- А то што ми кључић за навијање на леђима стоји?! Не смета ти?

- То ми је посебно драго

- Али, знаш, ни један механизам не ради до века. Шта кад се поквари?

Даљу конверзацију нисам могла да запишем. Црко механизам...