"Najviše pamtimo ono što se nikada nije dogodilo." K.R.Safon
Spustilo se crno nebo
kao stakleno zvono
kao pečurka
kao san.
Splele se crne senke
kao dva u jednom
kao ljubav
kao mi.
Ispod crne, pamučne odeće
crnu čipkanu manžetnu
otkopčala je crvena nota.
Na udaljenosti
većoj od beskraja
naša tela postaju tango.
- Singidunum! Singidunum! Singidunum!
Usne su mu se micale. Nesto je govorio. Otvorila je treće oko i zavukla mu se u san. Sad je jasno čula i videla sve.
Utvrđeni grad bio tek sagrađen. Blistao je okupan sjajem dveju reka i jutrom koje se rađalo. Stražari su stajali gordo na svojim kulama. Zanatlije su kretale na posao. Miris uspesnog dana otvarao je žaluzine na prozorima, propuštajući neke ruke koje su vijorile kao zastave. Sve je disalo kao novo.
Samo je metro u gradu bio star i oronuo. On je sedeo u poslednjem vagonu. Odredjivao je pavac kretanja. Ili se bar nadao da ga određuje. Verovao je da je on sam traser i da tačno zna gde će da stigne. Iznad glave, kao ptice širokih krila, promicala su pitanja. Bilo ih je čitavo jato. Klimao je glavom, sa razumevanjem, svaki put kada bi pomislio da zna odgovor. Onda je dobio tik. Klimao je neprestalno, a pitanja su se rojila i rojila i…
Nije mogla da mu pomogne. Po krovu vagona videla je oklopljene konjanike. Stvarali su buku trčeći čas na jednu, čas na drugu stranu minijaturnog prostora. Mahao je rukom. Želeo je da ih se otarasi, kao muva u letnjoj kujni, kao pobesnelih pčela, kao…
- Singidunum! Singidunum! Singidunum!
Prislonila je treće oko na njegovo čelo. Pomilovala ga je prašnjavim trepavicama i nežno ga pozvala da se probudi.
Sišla je iz autobusa. Nije joj bilo sve jedno što je propustila poslednji po redu vožnje, pa se sad vratila noćnim. Nikada nije volela da se igra sudbinom. A noći u ovom velegradu znaju da budu posebno nezgodne. I njen kraj! Toliko je dece bez interesovanja i obaveza i toliko "grupica" koje su se vrzmale po mračnim mestima izmedju zgrada.
Ubrzanim koracima uputila se u parkić kroz koji je morala proći da bi stigla do kuće. Osmeh joj nije silazio sa usana, mada je znala da bi morala biti ozbiljnija. Ipak, to zlatno odličje zračilo je iz sportske torbe i ona nije mogla da se oslobodi tog osećanja sreće. Napokon će majci dokazati da sva njena odricanja i rad nisu bili uzaludni.
Trgla se na zvižduk iza svojih ledja. Okrenula se. Nekoliko mladića njenog uzrasta približavalo joj se. Nisu delovali kao lopovi. Primetila je da se osećaju nadmoćno i da imaju želju da se još malo zabave pre nego što odu koznagde.
- Hej, stani!
- Jel ti treba pomoć?
- Da ti ponesemo torbu?
Sada su je već okružili, kao što čopor vukova okružuje svoj plen. Iz očiju im je izbijala glad. Glad za zabavom, za zadovoljavanjem sopstvene sujete, za rastom u grupi koja nije vredela više nego otirač ispred njenog stana.
Najhrabriji je uhvatio za torbu i počeo da je vuče.
~ Ostavite me na miru. Žurim kući!
- Kući?! Šta ćeš kući? Još je rano! nasmejali su se grohotom.
Ne. Nije osećala strah. Medalja u torbi davala joj je još veću snagu. Ali... nije smela da upotrebi svoje znanje. To je bilo zabranjeno. Nije po kodeksu. Verovala je da će ipak odustati ako uspe da im se otrgne i otrči do kuće. Bila je brza. Od njih brža - sigurno.
Onda je oniži praznoglavac izvadio nož.
- Samo malo da se poigramo, pa ćemo te pustiti.
~ Ja imam crni pojas! Pustite me.
Smeh je nadjačao njen glas. To ih je još više ohrabrilo. Nasrnuli su kao zveri! Jadne zveri koje snage imaju samo u grupi.
Još dvaput ih je upozorila. Nisu odstupali. Pomislila je na svog senseia*, a onda je počela. Usledio je čoku zuke**, djakuzuke***, ašai barai****, mavaši geri*****... Za svaki udarac verovala je da je poslednji, ali grupica" nije mogla da dozvoli da im jedna devojka ispraši tur. Nisu odustajali. Kao osice pokušavali su da je udare, da je obore. Izgledali su kao muve bez glave koje bezuspešno pokušavaju da slete. Uzalud. Dvojici je već uveliko liptala krv iz nosa, dok je praznoglavko vadio polomljen zub iz usta. Onda su se dali u beg.
Nije htela više da ih začikava, ali je znala da mora da pozove miliciju i ispriča sve šta se dogodilo. Sela je na obližnju klupicu, uzela mobilni telefon...
÷ Dobili ste službu devet dva. Molim sačekajte...
I sačekala je. I ispričala. I kući otišla da na zid okači zlatnu medalju.
* sensei - učitelj
** Choku zuki - udarac šakom prema napred
*** Gyaku zuki - udarac šakom u telo ili glavu
**** Ashi barai - tehnika "čišćenja" nogom
***** Mawashi geri - polukružni udarac nogom
PS priča je nastala kao zadatak marcotepsija. nadam se da sam odgovorila na temu:)))
Noć je već odavno zjapila kroz otvoren prozor njenog stana. Vesna nije mogla
da spava. Najpre se bezuspešno prevrtala po krevetu, a onda je odlučila da ne
muči više sebe, pa je ustala.
Sela je na sofu u dnevnoj sobi, upalila TV i bezvoljno vrtela kanale. Ništa nije
moglo da joj zadrži pažnju. Ugasila ga je. Po glavi je premotavala sinoćnu
sedeljku, uobičajeno veselu i iznad svega dosadnu, s obzirom da je već toliko
puta po istom scenariju izvedena. Volela je ona svoje prijatelje i dečka, naravno!
ali joj je trebalo malo svežeg zraka i novih životnih impulsa. Ljutila se na samu
sebe. Pa mnogi bi uživali na njenom mestu. I ona je, ali ova noć je neuobičajeno
teška, bez izgleda za poboljšanje.
Otišla je po pivo, otpila par gutljaja i ponovo se vratila u krevet. Taman je san
postao zbilja kada je prenuo zvuk sa mobilnog telefona. Nije bio njen, već Markov.
- O, ne! Zaboravio je mobilni iza saksije sa cvećem.
Nije ni čudo, kad je otrčao za Valentinom, Majinom novom drugaricom sa posla
koja se odskora pojavila u društvu. Vesni nije smetalo. Toliko su već zajedno,
da mali flertovi koje je povremeno imao nisu zaokupljali njenu pažnju preterano.
Uzela je telefon u ruke. Gledala je nemo u ekran. Prsti su bili brži od razuma.
Otvorila je poruku. Bila je od Vali. Htela je samo da proveri da li važi dogovor za
sutrašnju popodnevnu kafu i da mu poželi lepe snove. Vesna se osmehnula,
pritisla reply, sa neočekivanom zlobom polako otkucala: ne! i ne uznemiravaj me nikada više! i poslala poruku.
Odmah je počela da se oseća loše. Dilema počela da je muči.Zašto je ovo uradila?
Šta joj je to trebalo? Čemu? Kome? Nije čak ni zrnce ljubomore osetila! Ponovo je
ustala. Minuti su lenjo koračali na zidnom satu. Deset minuta, dvadeset, pola sata...
Pauk u uglu sobe spavao je umotan u sopstvene niti. Sa ulice je dopirala tišina, a
u Vesninoj glavi kloparale su, jedna za drugom, prezir i dilema.
Prošlo je već sat vremena. Uzela je mobilni, otkucala poruku u kojoj se izvinjava
zbog male šale i objasnila joj da je Marko zaboravio telefon i da će mu ga sutra
ujutru dati. Odmah se osećala bolje, bez obzira što je znala da će jutro, možda,
promeniti sve!!!
