po nisajskim poljima

Soba je bila u
totalnom haosu.
Jedna stolica,
oslonjena o
sopstvenu
nestabilnost,
stajala je
do vrata,
dok se druga
borila sa
idejom o
njoj kao
kraljevskoj
fotelji.
Noćni ormarić
klepetao je
fijokom,
pozivajući
na red.
Niko ga
nije čuo.

Mesečeva prašina
probijala se
kroz žaluzine,
ocrtavajući
u tvom oku
liniju sna
u kojem ti
baš ništa
oko tebe
nije smetalo,
osim odraza
mog nagog tela
u ogledalu.
s i m e t r i j a
n e m o g u ć e g
u kojoj si
prepoznao muziku
jedne davno
napisane priče,
jednog znaka i
jednog koraka,
nesigurnog,
u noći.

Svlačiš beli
čaršav sa
kreveta.
Prekrivaš
ogledalo.
Zašivaš
simetriju.
Nestajem u
neskladu…

sobe. 

Večno je proleće u meni sada
ko da sam opet tako mlada
šetamo ulicama najlepšeg grada
na mojoj kosi, ovlaš naslonjena, tvoja brada.

Na nebu, visoko, Mesec se smeši
gledaš me mazno i kažeš: Hajde, zapleši!
a ruka tvoja pantljike dreši
u meni ~ sve se kostreši.

Miluješ moje grudi i bedra
ja nežno ljubim tvoja nedra
i ova pesma bila bi vedra
da nema strasti što širi jedra.

Jutro je tiho. U zraku umor.
Biće da smo začeli tumor
proleća našeg.

PS Sad imam dilemu, pa da Vas pitam:)
Ko piše, zna, da dok ispisuje ili teče ko reka ili se mučiš do veka. A ja sam je ovako privela kraju, u dahu, ali kad je pročitah, nešto mi ovaj tumor izaziva graju u glavi, te zamolih sebe da da stihove poslednje promenim zarad milote. Eh, izadjem sama sebi u susret i napišem onda ovako:

Jutro je tiho. Umor u zraku.
Jos smo u onom noćašnjem mraku.
Dišemo skupa!

E, sad, kome se sta više svidja:)
A možete i da glasate putem SMS-a ovako:
Ukucate
predlog razmak 1 ili
predlog razmak 2
i pošaljete na
„#$%* vazi za sve mreže:-)))
 

Treba mi reka
beskrajna i daleka
u koju ću da smestim:
dva izgubljena svemira,
dve zagrljene obale,
dva daha otežala od uzdaha
i samo jedan par iznošenih cokula
pažljivo odabranih i uredno neizuvenih,
flekavih od rdje i mirisnih od putovanja,
da u njima skrijem jedan rekvijem i jednu tišinu.

~ Hajde da pričamo o slobodi.
- Zar opet?
~ Što da ne. Toliko toga nismo stigli da kažemo.
- Ne mogu. Ljubio bih te!
~ From u „Bekstvu od slobode“ govori o čoveku koji hodajući putevima znanja, napredovanjem i socijalizacijom, postaje nesiguran, razvijajući u sebi osećanje nemoći i beznačajnosti. Zapravo, postaje okovan slobodom i…
- Dosta tog Froma. Kakve on veze ima sa ljubljenjem?
~ Naravno da ima. Moraš biti slobodan „za“ da bi ljubio…
- Ali, ja jesam slobodan. I, zar te ne ljubim…mhmh
~ Ne uskači mi u reč! Kako si počeo, ponovo ćemo završiti pričajući o tebi.
- Pa šta?
~ Ništa. I to je pitanje slobode. Izbor teme.
- A zar Pekić u „Atlantidi“ ne kaže da je sloboda moguća samo izvan razuma, u ludilu?
~ Kaže. Jel ti sad opravdavaš to svoje ponašanje da bi me ljubio ludački?
- Da.
~ Hajdemo onda o ljubavi.
- I tu smo priču pričali. Često. Pridji.
~ Hoću. Prićiću. Jer From u „Umeću ljubavi“ kaže da voleti nekog znači voleti ga baš onakvog kakav taj neko jeste, sa svim njegovim manama i vrlinama…
- Ti i tvoj From. Već me hvata jeza od misli o… ljubljenju…
~ Hmhmm! Hajde! Ljubi me onda!

Marija… Marija… Marija…
Ko je Marija? 

 (Dalje)

Sav si mi kao godišnja doba.

Obučeš se u jesen
pa mene svlačiš
list po list…
dok ne ogolim cela
i onda oko mog tela
plešeš dok kopnim.

Tad zimu navlačiš žurno.
Severcem biješ i kidaš
preostalo granje moje
i halapljivo uzimaš
kao da je tvoje
što ostalo je.

U trenutku se stužiš.
Pa ti teško…
drhtiš od strasti i hladnoće.
I… lagano,
kao što cvet latice otvara,
sunčeve zrake iz sebe sijaš… danima.
Proleće budeš.
Malo kiše i toplote
i sve se, kao pod tepih
zatre – staro,
a novo se budi.
Nova vrelina i milina i…
ja bujam i zelenim.
Rastem kao visibaba ispod snega
i čekam, čekam, čekam…

Da leto vrelo obučeš,
da me tek onda svučeš – celu,
pa da po mom nagom telu – pišeš
priču o nama – usnama.

 O mom zmaju...

za Jovana s.s.:) 

Nisu godine vazne. Vazan je put ~ kroz vreme.
Nekad u trenutku istinu spoznamo, a nekad milioni
godina dovoljni nisu. Nekad su bitne neke
druge ~ vremenske prilike: sneg, kisa, sunce
ili duga.
Ja cesto iza duge boravim…

Rekla mi je:
Uzmi kap vode. Okreni je prema Suncu.
Videces istinu.

Ne znam kako sam se u Prvobitnoj Zemlji nasla.
Mozda me san ophrvao, pa me poneo. Znam samo da
sam morala i da sam silnu zelju imala da
Cvet Vatre pronadjem, da ga desifrujem, da svako
Seme Mudrosti spoznam, pa da sve misterije svemira
i zivota otkrijem.
Bedan je covek u svoj zelji.

I lutala sam tom planetom Zmajeva mocnih i nju
sam srela.

Mideja ~ joj ime. Najmudrija i najjaca sa plamenom
tako beskrajnim i jakim da bi i tamu u svemiru mogla
da ugasi. A Cvet Vatre negovala je, zalivala i
cuvala od onog koji je greskom, jedno seme Mudrosti,
sto vlast izrodi, pojeo i… zastranio.

Sve me je pitala nezno ~ i ko sam i odakle sam
stigla, i sta zelim ~ mada je znala sve i bez mene.
A ja sam pricala, pricala, pricala…
Sve je shvatila. Jenim dahom vrelim, dahom nje same,
koja dobrotu i vrlinu nosi me ovila, a ja sam u ternu
na Cvet Vatre zaboravila…
I…

Rekla mi je:
Uzmi kap vode. Okreni je prema Suncu.
Videces istinu.

A sad, nesto sasvim drugacije...

 ***