po nisajskim poljima

Eee:)
Da Vam ispričam moj slučaj
kad me – to! uvati virus.

Kaže mi:
- Aj se ljubimo malko. Al’ naako, sa jezikom.
~ Ne može. Vidiš da sam virulentna.

Pa se dosetim. Pridjem mu uz lice.Stisnem usne jaako i
onda ga ljubim, ljubim, ljubim… kao sto se anuiti ljube.
A on – namrgodi se od ljubomore.

- I sad, taj virus, može da bude u tebi svuda, a ja ne mogu ni malko.

I krene da me gleda, ljubomorno, po celom telu i da baje, sebi u bradu:

- Kuš viruse, beži viruse, pis virusssseee

Dok me ne pogleda u oči. Ljubomorno, naravno.
A ja, kao ja. Zažmurim i… pustim ga… da me ljubi.
Onako. Engleskiii.

- Nije engleski, bleso! Francuski! Tako se kaže.

~ Drobro. Kako god. Znam da je neka silna evropejska zemlja, jer od tog silnog poljupca mene virus odma pusti! 

Ugasila je pljugu i prišla je mom drugu
U krila mu je sela i tri sata mlela
O cipelama za leto i modi u jesen
A on kao omadjijan slušao je zanesen.
Očima je dirao a rukama kulirao
Dok Ice Cube je svirao
E… onda sam sve minirao.

Da ne bih eksplodirao
njega sam prvo ispod stola šutirao
al on me nije primećivao
jer je mozak na otavu, njegov, emigrirao.

Onda sam lagano izmedju njih stao
i dva, tri minuta za odlazak im dao
i ključeve od sobe.

Šta je sa mnom bilo nije vredno zbora
uradio sam drugarski ono što se mora!
U klubu sam slušao Ice Cube-a na delu
u zoru sam otišao, pa šetao po hostelu.

Njima je sve bilo ko u filmskoj priči
znam jer video sam druga i sobu na šta liči
tek u pet popodne:)

PS Zvezdo njegova, jel ovo malko veselije:))) 

Rasplamsao se ukus imitacije oko mene.
Migracija se ne da tako lako. Opire se kontroli.
Kreću se po meni senke od ljudi.
Jedni odlaze, drugi se vraćaju.
Ipak, beskonačnost gluposti uporno se bori na putu.
Stiže me. O okovratnik mi kači etiketu.
Traži mi da je naučim.
Hoće da je sledim. Slepo!
Besno trgam etiketu.
Bacam je.

Gde sam?

Dva pešaka i tri žandarma prepiru se na raskrsnici.
Ulica poprima obrise njihovog igrokaza.
Retki i uzaludni trenuci bunta, mada je sve već vidjeno.
- Bilo je crveno!
~ Ne, bilo je zeleno!
- Crveno!
~ Zeleno!
- Ko je ovde red? i - zakon?
~ Uprkos tome, mi smo živi!
- A ko vas za život krivi?
I tako u nedogled prepoznatljivog sutra.
Neko u ploču, neko u klin.
Većinom u etar - taj jebivetar - što rasprskava
glupost u šmrku i onda mnogi nju oblače.
A još su srećni!? Kao ludi!


Gde sam?

Već godinama bežim od šmrka.
Dekubitis na patikama
počinje da me svrbi i grize.
Davno sam pošla.

I gde sam došla?
Razvlačim stranice da se oslonim
o dobro juče, o stabilno danas,
pa da predahnem za bolje sutra.
I shvatam:
neću moći nikad da stanem
jer dometi su šmrkovi neprevazidjeni.